8.1.09.

''Bal pod maskama'' u Met-u 1980.








Izvođenje je vredno pažnje zbog same činjenice da su tumači naslovnih uloga, lirski tenor Pavaroti i sopran Katja Ričareli, tih godina bili na vrhuncu svojih izvođačkih moći. Sve Pavarotijeve arije su upravo brilijantne, a njegova scenska izvedba je zanimljiva i sveža; do tančina je razradio i sproveo sve aspekte lika vojvode Rikarda, od lirsko-romantičnih, do krajnje prozaične potrebe za sprdanjem. Katja Ričareli je istaknuti tumač Verdijevih rola, posebno onih koje se odnose na zrele žene koje su žrtva muške ljubomore, posesivnosti i raznih sebičnih pobuda, kao što su Amelija i Dezdemona iz ''Otela'', njene možda najpoznatije uloge. Ona Ameliju ne vidi kao pasivnu ženu koja stoji između dvojice muškaraca, kao aktivnih principa. Po sopstvenom priznanju, ona je želela da iz ove uloge izvuče ono što je u njoj uglavnom manje naglašavano: Amelija ipak može biti i snažna žena, čiji emotivni sklop i nije baš jednostavan. Ona gaji izvesnu vrstu ljubavi i prema mužu, koja je svakako starija po rangu od ljubavi prema Rikardu; o tome svedoči sam Renato u svome jadikovanju zbog izneverene bračne ljubavi i prisnosti. Rikardo je uspeo, u Renatovom viđenju, da raspali privremenu strast u njenoj duši. Njeno izvođenje je na visokom nivou u vokalnom smislu - izrazitog glasa, naročito prodornih visokih tonova, i sa pravom vrstom dramatike na pravim mestima. Ričarelijeva čini izvrsnu kombinaciju sa neprevaziđenim Pavarotijem, koji svojim neobično svetlim glasom i originalnim rešenjima u svako delo unese naročiti duh. U ovoj operi izvanredno je zahtevna tenorska deonica, koja je prepuna zahtevnih arija na svakom koraku, tako da tenor mora biti u veoma dobroj formi da sve to, i fizički, izdrži. Naročito treba naglasiti njihov duet s početka drugog čina, koji sledi za delom gde se Amelija, sama, suočava sa svojim strahovima. Taj duet blista i samom svojom lepotom, po kojoj je možda najzanosniji duet u svetu Verdijevih opera, u muzičkom ali i dramskom smislu. Još jedan od emotivnih vrhunaca ove produkcije je Amelijina arija u trećem činu ''Morro, ma prima in grazia'' - ''Umreću, ali najpre budi milosrdan'', gde je Ričarelijeva iskazala sve svoje pevačke kvalitete.

Renata tumači bariton Luis Kuiliko, koji je pravilno naglasio glavne značenjske komponente koje njegov lik unosi u delo. Pomalo konvencionalni i autoritativni Renato je čovek koji se našao u ne tako retkoj situaciji i ponaša se na potpuno očekivani način, tako da u njegovoj ulozi treba pokazati iskrenost, odanost i jaku, ali pomalo monolitnu privrženost ženi i bračnoj ljubavi. Simpatičnog i druželjubivog Oskara tumači sopran Džudit Blegen, koja se katkad gubi u orkestru, ali generalno je zadovoljavajuća. Inače, po mišljenju Pavarotija, Oskar je pravi prijatelj i poverenik Rikarda, dok je Renato više neka vrsta poslovnog saradnika, zaštitnika po službenoj dužnosti; zato u ovoj produkciji Rikardo umire grleći Oskara. I, napokon, jedan lik čija pojava predstavlja danak romantičarskoj sklonosti ka mističnom i mračnjačkom, ali ne bez ironizacije: pomalo groteskna Ulrika, koju tumači kontraalt Bjanka Berini.

Orkestrom Metropolitena diriguje Đuzepe Patane; opšti utisak je da to radi veoma sigurno i smišljeno. Na pojedinim mestima orkestar daje toliko snažan i integrisan zvuk da uspeva da nadjača sopran Ričarelijeve (ali se verovatno nije ''rodio'' orkestar koji bi to mogao da uradi sa Pavarotijem).

Čini mi se da je nedostatak ovog izvođenja u režiji i scenografiji. To je povereno Ilajdži Mošinskom, koji doduše ima dosta iskustva u radu sa operama, ali ovde je njegov posao bez duha. Sve je namešteno samo sa onim elementima koji su nezaobilazni da bi radnja mogla da funkcioniše, i nikakve posebne invencije i ideje tu nema.  

Ono što zna da veoma mnogo zasmeta koncentraciji su česti, bučni i nekontrolisani aplauzi publike Metropolitena, koja to čini ne samo na završetku arija (i to pre nego što utihnu zvuci orkestra), nego i prilikom samog izlaska popularnih pevača na scenu. Ovakvi maniri prilikom odlaska u operu mogu se primetiti i u nekim (ali ne svim) kućama u Evropi, npr. u Milanskoj Skali, ali to umnogome zavisi i od prirode i popularnosti dela koje se gleda. Po tom pitanju najumerenija je, čini mi se, nemačka publika, što je i razumljivo.

DVD sa ovim izvođenjem izdala je kuća ''Decca'', uz propratni materijal koji uključuje intervjue sa Pavarotijem, Ričarelijevom i umetničkim direktorom (i najčešćim dirigentom Met-a) Džejmsom Livajnom.

Нема коментара: