3.4.09.

''Valkira'', sinopsis


(''Die Walküre'')

(Na slici: naslovna strana izdanja iz 1899, koja predstavlja Brunhildu.)

PRVI ČIN
Drugi deo tetralogije otvaraju likovi koji do samog kraja čina ne izgovaraju svoja imena (publici poznata iz programa), već koriste pseudonime kako ne bi otkrili svoj identitet, svako iz svog razloga. To je čest Vagnerov postupak, korišćen i u operama ''Tristan i Izolda'' (Tristanov pseudonim Tantris, koga se Izolda priseća), ''Loengrin'' (naslovni lik ne otkriva svoje ime drugima do poslednjeg časa, jer bi ga to skupo koštalo), ''Parsifal'' (koji i ne zna svoje ime).

Početak ''Valkire'' vidljivo označava da je svakom spokoju (čiji su se tragovi mogli još nazreti u ''Rajnskom zlatu'') došao kraj. Muzika dinamično dočarava stihiju koja besni u atmosferi, a koja predstavlja korenitu promenu u svetu, započetu zloupotrebom moći pod uticajem prstena, Alberihovim prezrenjem ljubavi, Votanovim izneveravanjem božanskih ideala. Nalazimo se pred šumskom kolibom ratnika Hundinga, koga nema kod kuće. Koliba je sagrađena oko velikog drveta. U njoj potraži utočište od nevremena ranjeni čovek (za koga mi znamo da se zove Zigmund), smestivši se kraj ognjišta, potpuno slab, da sačeka domaćina. Tu ga nalazi Hundingova mlada žena Ziglinda (čije se ime takođe otkriva tek kasnije), odmah oseti simpatiju i sažaljenje i okrepi neznanca medovinom. Svi njihovi gestovi praćeni su signalima duboke naklonosti i neke nejasne a snažne obostrane privlačnosti. Čovek želi da ode, da ne bi uneo nesreću u njen dom, ali zadrži ga uzvik koji joj se omakne: ne može da donese nesreću u kuću gde ona već obitava.

Hunding dolazi, strog, autoritativan i krut. Uvidevši čudnu sličnost između njih, nezadovoljan ženinim objašenjenjem i po prirodi podozriv, počinje da ispituje nenaoružanog i ranjenog stranca. Ovaj priča o svome životu, pažljivo skrivajući svoje pravo ime iza pseudonima ''Žalosni'' (''Wehwalt''), jer je baš Hunding možda jedan od njegovih neprijatelja. Od rođenja je živeo nemirno i nestalno, pod pritiskom neprijateljskih napada; jednom, kada se sa ocem vratio iz lova, zatekao je svoju majku zaklanu a sestre bliznakinje nije više bilo. Kasnije nekako izgubi i oca, pa život od tada provodi lutajući i braneći sopstvenu kožu. Sada trpi rane od nevolje u koju je upao pobivši se sa ljudima koji su pokušavali udati neku devojku protiv njene volje; oružje mu se polomilo, on je jedva utekao, a devojka je ubijena. Čuvši ovu priču, Hunding shvata (što je i na muzičkom planu nagovešteno ponavljanjem Hundingovog motiva kroz priču o ovim neprilikama) i prepoznaje u tim ljudima svoje rođake, i da je on sam jedan od najvećih Zigmundovih neprijatelja, koji se zakleo u istrebljenje njegove rase. Zakon gostoprimstva štiti stranca do kraja noći, ali onda će morati da se brani. Ziglindu, potresenu razvojem događaja, muž silom odvlači u svoje odaje. Zigmund, u očaju, seća se kako mu je otac Velz prorekao da će u trenutku najveće nevolje pronaći mač koji će ga izbaviti.

Ali ubrzo mu se pridruži Ziglinda, koja je sipala drogu u muževljevo piće pred spavanje. Ona mu priča da se na gozbi povodom Hundingovog venčanja s njom pojavio starac sa povezom na oku, koji je zario mač u deblo drveta pod kolibom i rekao da će on pripasti najboljem junaku; svi iz Hundingove družbe su omanuli, a Ziglinda se nada da će upravo ovaj neznanac uspeti da ga izvuče. Iskazuju ljubav jedno drugome, dok priroda, podstaknuta od germanske Venere – Fraje, izražava puno prolećno bujanje. Žena neprestano pokušava da otkrije otkud joj je toliko poznat, i shvata da u njegovom glasu prepoznaje eho svoga sopstvenog, i u njegovom liku vidi svoj lik. Kad on pomene i ime svoga oca – Velz, ona ekstatično uzvikne: ''Pusti me da te imenujem, jer pamtim te iz daleke magle svoga detinjstva – Zigmund, Zigmund, Zigmund!'' I on u njoj prepoznaje svoju sestru bliznakinju, pripadnicu rase Velzunga. Uspeva da izvuče mač Notung iz debla i odlazi sa svojom sestrom i ženom u naručju.

Ono što oni ne znaju je da je Velz upravo Votan, koji ih je, u ljudskom obličju, začeo sa smrtnom ženom.

DRUGI ČIN
Votan je sam sa svojom najdražom kćeri, Valkirom Brunhildom. Poverava joj zadatak da pomogne Zigmundu u borbi protiv Hundinga. On i inače gaji prema njoj specifičan odnos velike prisnosti i tople ljubavi, toliko da jedino njoj otvara svoje srce i svoje planove. Valkira rado prihvata dužnost, tim pre jer i sama oseća ratničku i ljudsku naklonost prema Zigmundu. Tu se prvi put, kao pratnja njenog opremanja, začuje poznati muzički motiv ''Valkirinog jahanja '' i poklik ''Hojotoho! Heihe! Hojotoho! Heiha!''.

Međutim, dolazi uvređena Frika da od svoga muža zahteva izmenu planova. Ona se postavlja u prvom redu kao zaštitnik bračne svetinje, te stoga traži da Zigmund i Ziglinda, preljubnici i počinioci incesta budu kažnjeni, umesto da im se pomogne. Ipak, iza ove floskule nazire se i njena lična povređenost: njoj je poznato da su blizanci zapravo plod Votanove nevere sa nekom smrtnom ženom. Votan pokušava da odbrani ne samo svoju odluku, već i svoje ponašanje u prošlosti – pravda se da je začeo rasu Velzunga radi viših ciljeva, jer upravo iz njihovih redova treba da se pojavi odabrani heroj. Prisustvujemo gnevu i očaju boga koji pokušava da zaštiti svoju decu i njihovo pokoljenje od istrebljenja. Međutim, Frika ga napada činjenicom na koju nema pogovora: dopustiti da ova izdaja prođe nekažnjeno znači degradirati kraljicu bogova, samim tim i ceo sistem i uređenje bogova poljuljati u korenu. Tu Votan ne može ništa da prigovori i veoma mu je jasno da je bespomoćan. Frika ga dotuče: ni sam Zigmund nije ništa drugo do Votanov pion; sve što Votan stvori tu je da bi služilo njegovim potrebama, i ne udaljava se od svoga tvorca (što je za svakog kreatora, a pogotovu božanskog, veoma pogubno). Poraženi bog obećava da će urediti smrt svojih voljenih Velzunga.

Nakon Frikinog odlaska Brunhilda se vraća očajnom ocu. On joj se poverava još jednom, pričajući joj šta se sve događalo pre njenog rođenja. Otkako je nastupio novi poredak u svetu, izazvan otmicom zlata i Alberihovom kletvom, Votan je na svoj užas shvatio da je i sam doprineo širenju prokletstva, odbivši da vrati zlato njegovim zaštitnicama. Uznemiren Erdinim proročanstvom i upozorenjem, zaveo je Erdu kako bi od nje saznao što više, i sa njom dobio devet kćeri, koje su neka vrsta njegove ''izvršne vlasti'': device-ratnice, moćne Valkire, koje jašu na bojna polja, skupljaju pale heroje i odvode ih na Valhalu kako bi onde uživali, počastvovani ulogom branilaca Valhale (jer Votan se neprestano boji da bi Alberih mogao ponovo ukrasti prsten, što bi značilo propast bogova). Nesreća se jedino može otkloniti ispravljanjem nepravde učinjene inicijalnom otmicom zlata, ali to je postalo gotovo nemoguće otkako se Fafner, odnevši zlato u neku pećinu, kao njegov čuvar pretvorio u ogromnog zmaja. Njega može pobediti samo heroj slobodan od žudnje za moći (koja opseda i same bogove), dakle slobodniji i od samog Votana, što ovaj sa gorčinom potencira.

U Brunhildinom karakteru oseća se velika nežnost i požrtvovanje. Upravo njen lik dovodi u pitanje da li zaista Votanove kreacije njega ne nadrastaju. Ona jasno kaže: ''Šta sam ja ako ne sama tvoja volja?'', ali u sebi nosi potencijal koji će pokazati da to njeno i Frikino ubeđenje nije tačno. Ona prihvata novu naredbu, da pomogne Hundingu protiv Zigmunda, iako joj je poznato koliko Votan voli svoga sina. A Votan, sa izvanredno ekspresivnim, bespomoćnim, samorugalačkim cinizmom blagosilja rasu Nibelunga, jer Alberih je uspeo da oplodi neku ženu i dobije sina i naslednika, u kome će se produžiti njegov rat protiv bogova. Iako predstoji dugotrajna borba, vidimo da je vrhovni bog samom sebi osporio i oduzeo svemoć, jer je postao rob sudbine, dakle oduzeto mu je osnovno svojstvo bogova, bez koga oni nisu bogovi, a to je sloboda. I on je toga bolno svestan.

Valkira žurno, u punom oklopu, ode da pronađe Velzunge. Ovo dvoje su već iscrpli sve svoje snage u napornom bežanju od Hundingovih ratnika, čije se horne čuju u daljini. Ziglinda podlegne umoru i zaspi, a Zigmund ugleda na bregu lepu i čudesnu devojku u sjajnom oklopu sa kopljem, Brunhildu. Kako mu ona kaže, moraće da je prati, jer svi kojima se ona ukaže više nikad ne vide svetlost dana. Otići će s njom u Valhalu, gde će provoditi dane sa ocem Velzom, u društvu sjajnih ratnika poput njega samog. Ali njega sve to ne dotiče; jedino ga zanima da li će Ziglinda poći s njime. Kad mu Brunhilda odgovori negativno, on bez ikakvog straha prezre sve počasti Valhale i odbija da prati Brunhildu. Ova mu obećava da će sama štititi njegovu sestru-ženu, ali on uzvikne da niko sem njega neće biti njen zaštitnik; ako mu je već odrečena Votanova podrška, onda će ubiti prvo sestru pa sebe. Brunhilda, fascinirana i uzbuđena njegovom ljubavlju, odbacuje svoju dužnost i obećava mu pomoć – prvi put neće ispuniti očevo naređenje i snosiće posledice toga. Sledi napeta scena bitke između dvojice arhi-neprijatelja, Zigmunda i Hundinga; u odsudnom trenutku pojavljuje se Votan, lomi Zigmundov mač Notung (koji je trebalo da mu bude jemstvo zaštite) u komade. Brunhilda grabi Ziglindu i komade mača i hitro odjuri na konju, bežeći od Votanovog gneva, dok Hunding smrtno ranjava Zigmunda, a razjareni Votan kreće u potragu za kćeri-prestupnicom.

TREĆI ČIN
Veoma poznata muzička sekvenca uvodi nas u scenu gde osam Valkira sakuplja na bojnom polju mrtve heroje za Valhalu. Njihovo klicanje i divlji smeh mešaju se sa grmljavinom. Samo jedna nedostaje, a to je Brunhilda, koju ubrzo primete kako jaše ka njima iz daljine, noseći na sedlu – ne mrtvog junaka već ženu, i to živu. Kao bez duše Brunhilda pristiže i moli ih da je zaštite – za njom je otac ratova, koji je goni da bi je kaznio. Sestre su užasnute njenom pričom, ali oklevaju da joj pomognu da ne bi i na sebe navukle propast. Šalju Ziglindu u šumu (istu onu u kojoj je Fafnerova pećina), daleko od Votanovog gneva; ona isprva odbija jer ne želi da živi bez Zigmunda, ali kad sazna od Brunhilde da u utrobi nosi njegovog sina (koga Brunhilda naziva Zigfrid – trijumfalni pobednik), počinje da je preklinje za pomoć. Brunhilda joj kaže da će morati da se suočava sa raznim nedaćama, ali zarad svoga poroda moraće da izdrži.

Sestre se uplašeno zbiju oko Brunhilde i tako sačekaju strašnog Votana, koji ih otera pretnjama. Sledi jedna od najsnažnijih scena u ''Prstenu''. Samo Votanovo pregalaštvo i potezanje svog autoriteta svedoči o njegovoj sumnji u taj autoritet. Brunhilda, ponizna, moli oca da joj oprosti neposlušnost – ona je tako postupila jer zna da su i u dubini njegove duše ista osećanja ljubavi i sažaljenja prema Zigmundu. On je taj koji je inspirisao njena osećanja prema Zigmundu; osim toga, Brunhilda ne smatra Frikine argumente dovoljnim za tako strašnu odluku. U intimnoj sceni punoj paroksizma vidimo Votanovu nežnu ali nemoćnu ljubav prema najmlađoj i najmilijoj kćeri. A Brunhilda jeste zaista mila, uprkos svojoj ratničkoj prirodi; karakteristično je da ona ne mari za očuvanje božanskog autoriteta i dostojanstva, već se zalaže za poštovanje najsvetijih zakona, ne uma već srca. Brunhilda je stavila ljubav, herojstvo, ideale iznad svoga božanskog i besmrtničkog statusa, što Votan nije mogao. On je očajan što mu njegov visok položaj vezuje ruke, pa mora da je kazni, iako se tome opire u dubini duše. Ona više ne može biti Valkira; postaće obična, bespomoćna devojka, utonuće u dubok san iz koga će je probuditi prvi čovek koji naiđe i uzeti je za ženu; ona će život provesti kraj ognjišta, dvoreći muža i biti sluškinja njegovim potrebama i prohtevima. Brunhilda moli za milost; Votanov gnev se polako preobraća, tačnije izvrće u svoju stvarnu prirodu – žaljenje. Otkriva joj da je napustio Zigmunda kao što je napustio i nadu da postojanje bogova ima bilo kakvu svrhu i smisao. Ipak, obuzet tugom, popušta Brunhildinoj molbi da ne bude dosuđena bilo kom slabiću i kukavici. Odlučuje da će njen san čuvati zastrašujući plamen, kroz koji će moći da prođe samo najveći i najslobodniji heroj. Nežnost, lepota i tuga prate njihovo opraštanje; Votan joj daje poslednji poljubac u čelo, uzima je u naručje i polaže na stenu na kojoj će dugo spavati. Pošto joj je stavio šlem i pokrio je štitom, zaziva Loga, božanstvo vatre; čarobni plamen okruži palu Valkiru i u veličanstvenoj muzici Votan stoji u plamenu, dok vatra i dim ne odvoje Brunhildu od njegovog pogleda.

Нема коментара: