9.5.09.

Đoakino Rosini: ''Seviljski berberin'', sinopsis

(Gioachino Rossini: ''Il barbiere di Siviglia, ossia L'inutile precauzione'')

Nekih tridesetak godina posle Mocartove slavne komične opere ''Figarova ženidba'', mladi kompozitor Đoakino Rosini (1792-1868) sklopio je ugovor da napiše još jednu operu sa visprenim berberinom Figarom kao glavnim junakom, ponovo sa libretom inspirisanim komadom Bomaršea. Doduše, delo sa istim nazivom je već postojalo - napisao ga je tada veoma cenjeni, a danas prilično zanemareni italijanski kompozitor Đovani Paisielo. U znak poštovanja prema starom i uvaženom maestru, Rosini mu je pismom obrazložio da nema ambiciju da mu bude konkurent, već da prosto želi da na svoj način obradi ovo štivo, koje ga je zaintrigiralo iz drugačijeg ugla. Od strane samog Paisiela nije bilo nikakvih smetnji (poželeo mu je uspeh), ali su zato njegove pristalice ruinirale premijeru (1815.) zvižducima i ismevanjem. Ipak, bilo je i oduševljenih gledalaca, koji su naredne noći pod prozorom deprimiranog Rosinija uzvikivali: ''Bravo, bravissimo Figaro!''. I danas ovo je jedna od najomiljenijih opera, i ona već na prvom gledanju osvaja simpatije svojom neuzdržanom šaljivošću, životnošću i šarmom.

PRVI ČIN
U zoru grof Almaviva, okružen muzičarima, peva serenadu mladoj lepotici Rozini, štićenici starog i dosadnog Don Bartola. Almaviva ne želi da ga devojka zavoli zbog njegove titule i bogatstva, već zbog njega samog, zato je obučen kao siromašni student, i dao je sebi ime Lindoro.
Kako Rozina ne reaguje na udvaranje, razočarani grof otpusti muzičare i sprema se da ode. Međutim, misli mu prekine prolazak samozadovoljnog momka, berberina Figara koji je krenuo da otvori svoju radnju, i peva jako poznatu ariju ''Largo al factotum'' (radije ne bih prevodila jer u srpskom teško da postoji adekvatan izraz; ''factotum'' je osoba toliko vešta i snalažljiva da odlično obavlja mnoge različite vrste poslova). Tako se Figaro već na samom početku deklariše kao neko ko će, zbog svoje pronicljivosti, imati presudan uticaj na mnoge zaplete, i bez koga se ne može kad su smicalice u pitanju. Grof ga angažuje da mu pomogne, i motiviše ga pozamašnom nagradom u zlatu, što Figaru ulije potpunu spremnost da mu se nađe na usluzi. Kako je doktor Bartolo sumnjičav, džangrizav i iznad svega ljubomoran starac (jer potajno planira da se oženi Rozinom), moraće da se posluže lukavstvima da dođu u kontakt sa Rozinom. Starac, pošto je zaključao devojku, izlazi iz kuće, i grof uvreba priliku za novu serenadu, u kojoj se devojci predstavi kao Lindoro. Prvi plan je da Almaviva, prerušen u pijanog vojnika, hrupi u kuću i pokuša da vidi Rozinu.

Ulazimo u kuću; u svojoj sobi luckasta ali usamljena Rozina peva o svojoj želji da se uda za Lindora (''Una voce poco fa'' - ''Baš sad jedan glas''). Polako se stiču uslovi za zbrku: Figaro se ušunjao u kuću, ali mora da se sakrije jer čuje korake Bartola i njegovog prijatelja a Rozininog učitelja muzike, Don Bazilia. Njih dvojica razgovaraju o škakljivoj temi: šuška se da je u Sevilju stigao grof Almaviva, privučen lepotom Rozine. Povukavši se u Bartolovu sobu da planiraju kako će grofa oklevetati da bi ga udaljili, a privenčati Rozinu za Bartola, oslobađaju teritoriju Figaru, koji se prikazuje devojci i predstavlja se kao Lindorov rođak; ona mu predaje pisamce za Lindora. Pošto je Figaro otišao, Rozinu iznenađuje Bartolo i odmah je, po običaju, optužuje da je pisala nekom ljubavniku. Iako ga ona pokušava ubediti u suprotno, starac je i dalje sumnjičav.

Služavka Berta greškom pušta u kuću pijanog vojnika; dok se ona objašnjava sa gazdom, prerušeni Almaviva uspeva da doturi Rozini svoje pismo. Bartolo je ipak primetio list papira, i zahteva od Rozine da mu ga pokaže; ona mu ponudi listu sa vešom, ali on se ne da nasamariti. Njihovu svađu je sa ulice začuo Figaro, koji ulazi i uključuje se, a zatim stiže i policija. Grof-pijanac, koga su pošli da uhapse, kaže im samo jednu reč (o svom pravom identitetu) i bude oslobođen hapšenja.

DRUGI ČIN
Dok Bartolo premišlja da li je čitav onaj haos mogao imati neke veze sa Rozininim udvaračem Almavivom, ovaj mu ponovo stiže u kuću, ovog puta predstavivši se kao Don Alonso, učenik Don Bazilia, koji je tobože bolestan pa ga je poslao da ga Rozini održi čas muzike. Kako bi izazvao starčevo poverenje, predaje mu Rozinino ljubavno pismo Lindoru, koje je tobože uzeo od njegovog gospodara, grofa Almavive. Zadovoljni Bartolo hoće da prisustvuje času, ali ubrzo zadrema i propusti da čuje Rozininu pesmu u kojoj ona izražava simpatije prema Lindoru (koga je prepoznala u svom novom učitelju).

Drugi deo smicalice je poveren Figaru, koji dolazi da brije Don Bartola, a u stvari da mu nekako ukrade ključ od Rozininog balkona, u čemu uspeva. Ali nenadano dođe Don Bazilio, pa Figaro i Almaviva očajnički pokušavaju da ga ubede da izgleda bolesno i da svakako ima groznicu. Ali Bartolo ovaj put shvati trik i sve ih istera iz kuće. Bazilio je dobio zadatak da što pre dovede pisara, da bi se brak između starca i devojke smesta sklopio. U međuvremenu Bartolo joj pokaže njeno pismo, koje je tobože završilo kod grofa Almavive, što pokazuje da Lindoro uopšte ne mari za nju. Razočarana u ljubav, Rozina pristaje da se uda za Bartola.

Kako se noć spustila, Almaviva i Figaro su se lestvama popeli na Rozinin balkon da je otmu, po dogovoru. Almaviva najpre mora da je ubedi da je nije izdao, jer Almaviva i Lindoro su ista osoba. Figaro ih požuruje jer se čuju koraci; krenuvši natrag, vide da su lestve nestale - Bartolo ih je spazio i otišao da ih sakrije. Troje mladih hitro silaze u prizemlje kuće, gde zatiču Bazilia i pisara kako čekaju da venčaju par. Naravno, brak se sklapa, sa drugim mladoženjom - Almavivom, a Bazilio je imao pravo izbora - da bude drugi svedok, pored Figara, i još primi novac uz to, ili da dobije dva metka u glavu; izbor je lak, kaže on. Bartolo je zakasnio samo trenutak; ipak i njega uspeva da uteši to što mu mladenci dozvoljavaju da zadrži Rozinin miraz.

Нема коментара: