Malerova "Pesma zemlje" (Bečka filharmonija, Leonard Bernštajn. Solisti: Krista Ludvig, mecosopran; Rene Kolo, tenor)
Napitnica zemaljskog jada
Vino već doziva iz zlatnog bokala,
ali ne pijte još – prvo da vam otpevam jednu pesmu!
Pesma žalosti proneće vam se kikotom kroz dušu.
Kada naiđe žalost, vrtovi duše leže opustošeni,
svenuli; zamiru radost i pesma.
Mračan je život, mračna smrt.
Gospodaru kuće!
Ostava ti je puna zlatnog vina!
Evo, uzeću ovu lautu da bude moja!
Udarati u lautu i prazniti čaše –
to su stvari koje se dobro slažu.
Čaša puna vina u pravi čas
vredi više nego sva blaga ovog sveta!
Mračan je život, mračna smrt.
Nebeski svod zauvek će biti plav i zemlja će
zadugo ostati nepromenjena i bujati u proleće.
Ali ti, čoveče, koliko dugo ti živiš?
Ni sto godina nije ti dato da uživaš
sve trule tričavosti ove zemlje!
Pogledajte dole!
Na mesečini, kroz grobove
gamiže neki divlji, avetinjski oblik – to je majmun!
Čujte kako mu se zavijanje oštro prolama
kroz mirisnu sladost života!
Sad uzmite vino! Sad je pravi čas – uživajte!
Iskapite zlatni pehar do dna.
Mračan je život, mračna smrt.
Usamljen u jesen
Modre jesenje magle lelujaju nad jezerom;
travu je ukrutio mraz;
kao da je umetnik posuo prašinu od žada
po svoj toj rascvalosti.
Sladak miris cveća je iščileo;
hladni vetar nagnao ga je da povije stabljike.
Uskoro će svele zlatne latice
lotosovih cvetova ploviti po vodi.
Moje je srce umorno. Moja mala lampa
pucketavo je utrnula;
podsetila me na spavanje.
Dolazim ti, utešno mirno mesto!
Da, daj mi mir – treba mi da se osvežim.
Ja mnogo plačem u samoći.
Jesen u mom srcu traje predugo,
sunce ljubavi, zar nikad nećeš ponovo zasijati,
da nežno isušiš moje gorke suze?
O mladosti
Nasred malenog jezera
stoji paviljon od zelenog
i belog porcelana.
Kao leđa tigra
most od žada
koji vodi do paviljona.
U kućici sede prijatelji,
divno odeveni – piju, ćaskaju;
neki i stihove pišu.
Svileni rukavi im sjaje,
svilene kape im
bezbrižno padaju na vrat.
Na mirnoj površini
jezerceta, sve se ogleda
predivno, izokrenuto.
Sve naglavce stoji
u paviljonu od zelenog
i belog porcelana.
Most je kao polumesec,
sa iskrenutim lukovima. Prijatelji,
divno odeveni, piju, ćaskaju.
O lepoti
Mlade devojke beru cveće,
beru lotosovo cveće kraj obale.
Među žbunjem u lišću one sede,
prikupljaju cvetove u krila i dozivaju
jedna drugu, zadirkujući.
Zlatna svetlost sunca utkiva se među figure,
ogleda ih u sjajnoj vodi.
Sunce im obasjava tanane udove,
slatke oči,
i zefir milovanjem odiže
tkaninu rukava, pronoseći im čarobni
miris kroz vazduh.
O pogledaj zgodne mladiće kako galopiraju
duž obale na živahnim konjima,
svetlucavim kao sunčev zrak;
već kod granja zelenih vrba,
mladi momci se bliže!
Konj jednoga u kasu radosno zanjišti
onda se trgne i otkasa dalje;
preko cveća i trava lete kopita,
izgazivši, poput oluje, opalo cveće.
Ah, kako divlje lepršaju grive,
kako ljuto plamte nozdrve!
Zlatna svetlost sunca utkiva se među figure,
ogleda ih u sjajnoj vodi.
A najlepša među devojkama šalje
dug pogled žudnje za njim.
Njen ponosni stav je samo privid.
U sjaju njenih velikih očiju,
u tami njenog žarkog pogleda,
pometnja njenog srca juri za njim,
tužeći.
Pijanac u proleće
Ako je život samo san,
otkud onda jad i patnja?
Pijem dok više ne mogu da pijem,
po ceo dragi dan!
A kad više ne mogu da pijem,
jer su mi stomak i duša puni,
tad posrnem do vrata
i spavam veoma dobro!
Šta to čujem kad se probudim? Slušaj!
Ptica peva na drvetu.
Pitam je da li je već proleće –
izgleda mi kao san.
Ptica cvrkuće: „Da! Proleće
je tu, došlo je preko noći!“
Usredsređen slušam,
i ptica peva i smeje se!
Punim ponovo svoj pehar
i ispijam ga do dna
i pevam, dok mesec sija
na tamnom nebeskom svodu!
A kad više ne mogu da pevam,
ponovo utonem u san,
jer šta meni znači proleće?
Pustite me da se opijem!
Oproštaj
Sunce zalazi za gore.
U dolinama veče se spušta
sa svojim hladnim senkama.
O pogledaj! Kao srebrn čun,
mesec pluta na plavom nebeskom jezeru.
Osećam kako blagi vetar duva
iza tamne omorike.
Potok glasno pevuši kroz pomrčinu.
Cvetovi se bledo izdvajaju u sumrak.
Zemlja diše, puna mira i sna,
i sve žudnje sada žele da usnu.
Umorni ljudi idu kućama,
da u snu doznaju
zaboravljenu sreću i mladost.
Ptice se tiho šćućure na granama.
Svet je zaspao!
Hladno duva u senci moje omorike.
Stojim tu i čekam svoga prijatelja;
hoću da se oprostim od njega.
Žudim, moj prijatelju, da kraj tebe
uživam u lepoti ove večeri.
Gde boraviš? Ostavljaš me samog tako dugo!
Lutam tamo i amo sa svojom lautom,
stazama nabreklim od mekane trave.
O lepoto! O večna ljubavi – večni, ljubavlju opijeni svete!
Sjahao je i pružio mu piće
rastanka. Ovaj ga upita kuda ide,
i zašto tako mora biti.
On progovori, prigušeno: Prijatelju moj,
na zemlji mi sreća nije naklonjena!
Kuda idem? Idem da lutam u planinama.
Tražim mir za svoje usamljeno srce.
Idem da pronađem svoj zavičaj, svoj dom.
Nikada neću zalutati u tuđu zemlju.
Tiho je moje srce, i čeka svoj čas!
Draga zemlja svuda
buja u proleće i iznova se zeleni!
Svuda i beskrajno
daleka plava nebesa!
Beskrajno... Beskrajno...
(prevod: J. Ćirić)
Нема коментара:
Постави коментар